Razumijevanje infekcija

Kada obolimo od prehlade ili gripa, većina nas zamišlja da je neki stres ili nešto drugo oslabilo našu odbranu" ili naš „otpor" i dozvolio „bubi" (virus ili bakterija) da uđe u naše telo, gde se umnožava i napada nas iznutra. Mi mislimo o „infekciji" da nas je nova buba u nama učinila bolesnim, i da ćemo se osećati bolje čim je naš imuni sistem ubije. Ukoliko se uskoro ne oseamo nobolje, tražimo lekove ili antibiotike da efikasnije ubiju tu bubu.

Ovo u priličnoj meri opisuje način na koji skoro svako, uključujući i lekare, misli da ću ja danas referisati u ovom članku o akutnoj infektivnoj / inflamatornoj bolesti kao što je prehlda, gripa ili bol u grlu.

Ipak, ova uobičajena slika ne odgovara činjenicama. To je varljivi nesporazum koji je po sebi karakterističan znak pojednostavljenog, oslabljenog i na strahu zasnovanog razmišljanja koje ometa napredak u mnogim oblastima života danas.

Ako infekcije definišemo kao prisustvo stranih mikroorganizama, odnosno bakterija i virusa, onda smo svi stalno inficirani od dana kada smo rođeni do smrti. U svima nama stalno postoje milijarde mikroba, uključujući i razne uzročnike bolesti, ali smo samo povremeno bolesni. Većina nas je prilično srećna što se nikada ili retko razboli od akutnih zaraza / inflamatorne groznice, prehlade ili bola u grlu, misleći da sigurno imaju jak imuni sistem, koji čuva naše telo da ne bude inficirano.

To je takođe obmana, i to opasna, jer nas zavarava da smo zdravi, a realnost je drugačija.

To je šok kada saznamo da već preko stotinu godina postoje dokazi da nas naš imuni sistem NE čuva od infekcije bakterijama. U ranim godinama Pasterove teorije o klicama u 19. veku, prvo se pretpostavljalo da zdravi ljudi nisu inficirani bakterijama i da su samo bolesni ljudi zaraženi. Ova pretpostavka je ubrzo pobijena, a nauka je utvrdila da je velika većina onih koji su zaraženi bakterijama - zdravi, a samo mali deo njih se razboleva. Većina ljudi zaraženih bakterijom tuberkuloze, nikada se ne razboli od tuberkuloze, na primer, već samo od kašlja i prehlade koje svi dobijaju.

Infekcija nije dovoljna da se razbolimo. Nešto drugo je potrebno. Većinu vremena smo u stanju da živimo u harmoniji sa određenim brojem bakterija koje izazivaju bolesti u našem telu, bez oboljevanja. Za ovaj blagoslov možemo zahvaliti našem imunom sistemu, koji je neprekidno budan i aktivan nezavisno od naše svesti, držeći raznovrsne i mnogobrojne klice, stanovnike našeg tela, pod kontrolom. Stoga nije neophodan ulazak novih klica u naše telo koje će nas razboleti, već je to iznenadno i preterano umnožavanje određenih klica koje su već bile u nama duže ili kraće vreme. U nekim slučajevima nakon ulaska nove klice u telo sledi njeno brzo širenje a u drugim slučajevima klica može da ostane skrivena ili latentna u nama mnogo godina, ili čak i doživotno dok mi ostajemo zdravi.

Ova važna činjenica dobija premalo pažnje i često je potpuno zaboravljena u medicini danas. Većina od triliona bakterija koje inficiraju ili nastanjuju naše telo od detinjstva pa nadalje mirno koegzistiraju u nama, ili čak pomažu da se održi naša unutrašnja ekološka ravnoteža, poput acidophilus bakterija koje žive u našim crevima. One su naša „normalna flora". Nauka je takođe identifikovala malu manjinu bakterija, pod nazivom patogeni, koje učestvuju u ljudskoj bolesti, kao što su strep, Staph, TBC, difterije, itd, ali je otkriveno da i one takođe iznenađujuće često mirno koegzistiraju u nama i to više nego što budu uključene u bolesti.

Ovo se zove latentna ili uspavana infekcija, ili jednostavno nosilac stanja. Tifusn Meri je bila poznati primer kuvrice u ranim 1900-tim godinama koj je, iako zdrava, bila nosilac bakterije salmonele i prenosil je na druge, od kojih su neki postali ozbiljno bolesni a mnogi drugi ostali zdravi uprkos zaraženosti. Kao istaknuti mikrobiolog, Rene Dubos izjavio je 1950. Godine da
„...stanje nosioca" nije retka imunološka nakaza. U stvarnosti, infekcija bez bolesti je pre pravilo nego izuzetak ...Patogene klice su karakteristika zajednice i najčešće se nalaze u tkivima veoma velikog procenta normalnih osoba, a ipak izazivaju kliničku bolest samo u veoma malom procentu. (Naglasak moj)

Ovo nas dovodi do pitanja o kome je Rene Dubos, očigledno usamljen među svojim kolegama, razmišljao do kraja svog života: ako su većinu vremena klice u stanju da mirno koegzistiraju u našem telu (cinjenica sa kojom Paster nije adekvatno računao), šta je to što se dešava kada iznenada počnu brzo da se množe, a nama pozli? Da li naša odbrana oslabi i dozvoli da se klice umnožavaju i idu u napad (što je misao koja nas tko strašno plaši), ili se oni samo množe jer je biohemija našeg tela poremećena i stavlja na raspolaganje klicama naglo povećano snabdevanje njihove preferencijalne hrane?

Ovo poslednje nije nova misao, već su je postulirali Pasterovi savremenici. Naučnici Pasterovog vremena, uključujući Claude Bernarda, Rudolfa Virchova, Rudolfa Štajnera i Maksa Pettenkofera, bili su uvreni da odlučujući faktor u zaraznih bolesti nije mikrob već posebno stanje domaćina/pacijenta koje je favorizovalo rast određenog mikroba. U tom pogledu, mikrobi nisu predatori, ali su lešinari koji se hrane toksičnim supstancama proizvedenim zbog neravnoteže, bolesti i propadanja tela domaćina, kao što se muve hrane balegom i đubretom. Za ove naučnike, ubijanje mikroba bez poboljšanja neravnoteže terena domaćina kojim se hrane mikrobi je isto kao ubistvo muve u neurednoj, neočišenoj kuhinji bez čišćenja kuhinje. Pettenkofer je čak eksperimentalno popio epruvetu virulentne bakterije kolere da dokaže svoju poentu da neće učiniti nikakvu štetu ukoliko je unutrašnji teren zdrav. Pettenkoferov teren je očigledno bio zdrav, jer je on nije pretrpeo nikakve loše efekte iz svog bakterijskog pića. Ipak, teorija klica je bila ideja čije vreme je stiglo, a iz mnogo razloga koncept klica kao zlokobnih predatora ubrzo je prevazišo mišljenje da su oni samo oportunistički lešinari.

Trijumf koncepta klice-kao-predatori doveo je do mora promena u načinu na koji ljudi razmišljaju o akutnim bolestima kao što su prehlada, male boginje, pneumonija, šarlah, tuberkuloza, tifus, velike boginje, itd. Od drevnih vremena, ove bolesti su zvane upale, što bukvalno znači unutrašnja vatra. U prvom veku nove ere jedan rimski autor, Celsus, dao je klasičnu definiciju upale koju lekari i danas uče: proces u telu sličan vatri/požru koji se ispoljava u toploti, crvenilu, tumoru i bolu, tj toplota, crvenilo, otok i bol. Ovi kardinalni simptomi zapaljenja, čak i kada nisu vidljivi spolja, karakterisali su sve upale, od bubuljica do pneumonije. Naši drevni preci takođe su znali iz iskustva da se mnoge akutne upale kao kuga, velike boginje, male boginje, tuberkuloza itd „hvataju" ili prenose sa jedne osobe na drugu. Ono što nisu znali je intimna veza klica ili mikroba sa tim akutnim zapaljenskim i zaraznim bolestima.

Philip Incao, M.D. septembar 2004